čȕti

čȕti (koga, što) dv. 〈prez. čȕjēm, pril. pr. čȗvši, imp. čȗj, prid. rad. čȕo/čùla ž, prid. trp. čùven, gl. im. čùvēnje〉 {{c=0}}1. {{001f}}primiti/primati sluhom glas ili glasove; opažati 2. {{001f}}{{/c}}razg., {{c=1}}v. {{ref}}osjetiti{{/ref}}, {{ref}}osjećati (čulom mirisa){{/ref}} {{/c}}[čujem da nešto miriše]

{{c=0}}⃞ {{001f}}{{/c}}čuj (čujte) {{c=0}}1. {{001f}}u dijaloškoj situaciji neslaganje, ostajanje u sumnji prema tuđim riječima, stani malo, nemoj tako, ne bih rekao, ne znam, ne znam baš, nisam siguran, nisam baš siguran, čekaj malo (i sl. prema intonaciji) 2. {{001f}}(u dijaloškoj situaciji na riječi sugovornika izgovorene ili pretpostavljene) u zn. uzmi sve u obzir, kad se sve uzme u obzir, uračunaj sve okolnosti, šta možeš, šta se može, tako je to; kad se sve uzme u obzir; ipak; na koncu konca {{/c}}[A: Moj bicikl se našao, ali oštećen. B: ∼ (dobro da smo ga našli), šta možeš.]{{c=0}}; {{/c}}čuje a neće da čuje {{c=0}}1. {{001f}}vidi a neće da vidi, {{/c}}{{c=1}}usp. {{ref}}vidjeti ⃞{{/ref}} {{/c}}{{c=0}}2. {{001f}}(kad se kog dozivlje, npr. kad majka zove dijete na ručak a ono ne dolazi); oglušuje se, ne odazivlje se, pravi se da ne čuje; {{/c}}čuje se (kako se čuje) {{c=0}}priča se, ljudi govore; {{/c}}čuješ! {{c=0}}grubo dozivanje, neprikladno u pristojnu društvu; {{/c}}čȗjte! (2. l. mn) {{c=0}}početak rečenice (u usmenom obraćanju ili razgovoru) pripada neuglađenu ophođenju; {{/c}}čut ćeš ti mene! {{c=0}}pokazat ću ja tebi, reći ću ja tebi istinu; {{/c}}gdje čuo i ne čuo {{c=0}}govorim o kome u njegovoj prisutnosti i odsutnosti; {{/c}}narode, čuj i počuj! jez. knjiž. {{c=0}}obraćanje bubnjara koji objavljuje vijesti; {{/c}}neće ni da čuje {{c=0}}odlučno odbija; {{/c}}ne ∼ se živ {{c=0}}1. {{001f}}biti povučen, tih, skroman 2. {{001f}}utišati se, povući se{{/c}}